Intervju Hrvoju Koliću za Dišpet

Daniel Kovač, umoran čovjek koji pjeva pjesme o ljubavi i životu

Foto: Ana-Marija Cupin

Daniela sam upoznao nakon svirke Jarbola, nekako se spoje ti ljudi koji poštuju i njeguju dobro ispijanje hladne pive nakon i za vrijeme rock n’ rolla. Nedugo nakon toga postao je i dio Dišpeta, gdje za upoznavanje s njim i sam početak citiram misli koje su mi posebno ostale urezane: “Onima koji jesu u braku kažem: „Nož u usta, đulad u topove i kormilo u ruke.“. Onima koji nisu, šapućem sledeću misao na uvo: „Ako u nečijem pogledu prepoznate duh odmetništva i slani ukus piratske plovidbe – ne oklevajte ni za tren.“ Tko je Daniel Kovač? Član Jarbola, Jesenjeg Orkestra, slikar, pisac, elektroinženjer, dovoljno za jedan ugodan razgovor.

Jednom si rekao da nije tvoja želja biti autsajder, da samo pokušavaš sagledati što možeš raditi, a što ne. U kojoj mjeri si danas autsajder i tko je Daniel Kovač danas?

Nisam autsajder. Mislim da imam ravnopravan odnos sa svima. Ne kucam ninačija vrata da bih ušao negde. Nemam potrebu za tim. Sa svakim mogu da razgovaram. Ko sam? Verovatno bi mi bio potreban jedan opširni esej da to objasnim, ali odgovor može da bude i vrlo jednostavan. Recimo, Daniel K. je čovek koji radi ono što voli da radi.

Baviš se  sa sto stvari odjednom, uz rad s Jarbolima i Jesenjim Orkestrom, pišeš, slikaš, radio si i radijske emisije, po struci elektroinženjer. Kako gura vječna borba s preživljavanjem?

Dosta rano sam shvatio da je danas društvo uređeno tako da postoji puno prodavanja magle, a sve manje konkretnih stvari. Intuitivno sam uvek odabirao takve poslove koji se tiču proizvodnje, a ne usluga, a okruživao sam se takvim ljudima koji su ljudi od struke, a ne prodavci magle. U takvom okruženju može se preživeti, pa još i štošta napraviti. Naravno, morate da budete elementarno vredni, dobronamerni, transparentni i pouzdani. Da želite da učite i nemate sujetu. A to su neke vrline o kojima se baš i ne uči u školama. I da – uvek sam birao da radim teške stvari, one koje niko drugi neće.

Jarboli i popularnost kao da se vječno mimoilaze, sjajan bend koji kao da nije naišao na masovnu publiku koju zaslužuje. Kakvi su daljni planovi benda?

Puno je stvari koje utiču na to da Jarboli ne budu previše popularni. Jarboli su precizni i nisu površni. Mi ne kukamo, ne lajemo, ne pojednostavljujemo. Takve stvari danas ne prolaze na televiziji. No, to nije naš problem. Sa druge strane, pošto se nismo doticali sa estradom i kičem, postali smo pouzdani i čvrsti. Jači od okoline u kojoj delujemo. Mogu da zamislim da se cela društva i sistemi raspadnu, a da Jarboli bez ožiljaka prežive sve to.

Eto, država u kojoj stvaramo je već četiri puta promenila ime, a mi nijednog člana benda. Slobodno je da nam se bilo ko obrati za savet u vezi tema kao što su održivi razvoj i dugotrajno udruživanje. Dakle, danas je stvar zdravlja i lične odgovornosti kakve pesme slušate i kakvoj se kulturi izlažete. Jarboli su tu, malo gorki i oštri, na svačijoj najvišoj polici, ali je na svakom pojedinačno da li će se pomučiti da ih dohvati i iskoristi ili ne.

Planovi uvek postoje. Nove pesme, novi snimci i koncerti.

Misliš da Jarbolima, kao i Jesenjem orkestru, još jednom sjajnom projektu, nedostaje možda više želje? Uvijek vas nekako gledam kao ekipu i bendove koji guraju svoje, rušeći i postavljajući neke nove temelje, no kao da netko drugi kupi slavu.

Jarboli su već slavni. Drugačija vrsta slave od ove koju imamo nama nije potrebna. Jesenji Orkestar je istraživačka stanica, mali institut za istraživanje pesama i njemu tek nije potrebna slava, nego sloboda da greši. Što se mene tiče, svako ko želi neka pokupi svu slavu koju može da pokupi. Ko su, uostalom, ti ljudi koji su pokupili slavu? Čemu su oni doprineli i šta su to uradili? Koliko vidim, stvari slabo funkcionišu i ljudi uglavnom kukaju i nezadovoljni su. To nije slučaj sa Jarbolima i Jesenjim Orkestrom.

Nedavno je izašao i novi album Jesenjeg orkestra „Sindelićeva 40b“, kakve su reakcije publike i naravno koliko si ti zadovoljan učinjenim?

Novi album sam snimio sasvim sam, svirajući sve instrumente i snimajući se. Na taj način, taj album je postao fotografija trenutka u kome je nastao. Umoran čovek peva pesme o ljubavi i životu. Reakcije su, čini mi se, dobre. To su suviše grubi snimci za današnje vreme, jedva producirani. Naturalizam zvuka. Pa opet, jedna od pesama, ‘Kad se setim da moram umreti’ bila je i na top listi na radiju. Trudim se da stvari ipak budu koliko je moguće komunikativne. Zato snimamo i spotove za pojedine pesme tako da – ko želi neka proba. Sve je dostupno na internetu.

Jesenji Orkestar se poprilično proširio sa suradnicima, na prva tri albuma, kao i na svirkama sviraš s različitim glazbenicima, što i daje jednu posebnost Jesenjem Orkestru.

Jeste, to je i ideja cele stvari. Da bude institut za istraživanje pesama. Imam bend u Novom Sadu sa kojim sviram akustično, jedan bend u Pančevu sa kojim studijski snimam pesme u studiju „Krokodil“, a imam i jedan garažni, električni, ritam i bluz bend u Beogradu. Naravno, sviram i sam kada nema nikoga, a ponekad angažujem slučajne ljude u publici da mi se pridruže. „Svi ste vi Jesenji Orkestar“, to je deviza te grupe.

Što karakterizira novu beogradsku rock scenu? Izuzetno si aktivan na sceni, što ti  je posebno privuklo pažnju? Postoje li neki novi bendovi i izvođači koji su spremni za velike stvari?

Beogradska scena je neverovatno vitalna, pa i ona van glavnog grada. To je pravo čudo obzirom na socio-političke okolnosti u koje je uronjena. Glavna odlika je da gaji individualizam i da nije kopija onoga što se dešava u inostranstvu. Uz strip scenu, to je nešto najvrednije što možete da dobijete u kulturi, a da potiče iz Srbije. Nažalost, u medijima ni strip ni muzika o kojima govorim nisu vidljivi. Preporučujem bendove Ti i Artan Lili. Tu su i Ljubičice sa novim albumom. Iz Gornjeg Milanovca stiže bend Plišani Mališan.

Imaš li o čemu da pišeš?  Napisao si tri knjige – ‘Logika reke, pruge i otpada’, ‘Carstvo’ i ‘Uzvodni bluz’. Možemo li očekivati neko novo izdanje uskoro?

Napisao sam knjigu koja se zove ‘Klara i leksikon minimalnog života’. U njoj sam se vratio neobičnijoj i, za mene, prirodnoj strukturi teksta kakva je bila u mojoj prvoj knjizi ‘Logika reke, pruge i otpada’.  Knjiga prati svoju logiku i koliko ugrožava glavne junake, toliko i čitaoca. To je jedna ljubavna priča utopljena u budalaštine koje nosi sadašnjica. Nadam se da ću pronaći adekvatnog izdavača za nju, pošto to nije knjiga koja se lako čita i teško ju je smestiti u neku od ponuđenih biblioteka.

Koliko čovjek danas može biti slobodan? Gledajući tebe i tvoje aktivnosti, smatraš li se slobodnim i kako zapravo stižeš sve?

To je dvojako. Nemam puno slobodnog vremena zato što puno radim, ali tim radom stvaram uslove da ne pravim ustupke u onom što radim i da očuvam integritet kao autor. Okružen sam razumnim i vrednim ljudima. To mnogo pomaže.

Za sam kraj, u jednom svom tekstu si napisao: „Jedna od važnih stvari koje u ovo vreme moramo da rešimo sami sa sobom jeste i pitanje: gde pripadamo?“. Gdje pripada Daniel Kovač?

Pripadam svojoj porodici i prijateljima. A prijatelja imam mnogo i svuda. Pripadam i onima koji slušaju muziku koju pravim i čitaju moje knjige ili im se dopadaju moji crteži. Sa njima sam u stalnom dijalogu. Trudim se da sve što radim ne bude jednosmerno nego da potakne komunikaciju. Pripadam i industrijskim postrojenjima u čijoj sam izgradnji ili rekonstrukciji učestvovao. To je mislim, sasvim dovoljno. Možda i previše.

Intervju je objavljen 8. januara 2014. na Dišpetu.

Advertisements
This entry was posted in Jesenji Orkestar, Knjige. Bookmark the permalink.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s